Весници пролећа

У средњој  предшколској групи у једном вртићу у току је слободна активност. Васпитачица Мира седи за столом и нешто записује. Неколико девојчица се игра у центру кухиње, неке у центру фризера, а неке шетају лутке. Већина дечака је у центру грађевинског материјала. Два дечака јуре кроз собу. Васпитачица Мира подиже поглед и каже: „Марко и Срђане, престаните да јурите, је л’ хоћете да вас пошаљем код малих!“ Устаје од стола, пљешће рукама и позива децу: „Ајде брзо распремите собу па да нешто радимо.“ Девојчица Ана пита: „Је л можемо још мало да се играмо?“ „Играћете се после ручка“. Деца враћају играчке на полицу.

Васпитачица их позива да седну у круг на средини собе. Доноси своју столицу и седа наспрам деце. За то време деца су села на под, нека од њих се „ћушкају“ око места. Дечак Реља вади из џепа сличице и показује их дечаку Аци. „Реља, је л смо рекли да своје ствари остављамо у ормарићу. Молим те да поштујеш то правило, однеси то што држиш у руци у своју торбицу“. Реља устаје и излази из собе.

Васпитачица пита: „Је л сте приметили шта ја имам на столу?“ Већина деце се окреће према столу и у глас говоре: „Књигу“, „Папире“, „Маказе“, „Мајине шнале“. Васпитачица одмахује главом „Неее…шта још?“ Девојчица Милица каже „цвеће“. „Браво Милице!Али које цвеће?“ Неко од деце: „Бело“, „Мало“. Васпитачица врти одречно главом и каже „Како се зове то цвеће?“. После краће паузе девојчица Јелена тихо каже „Висибаба“. „Тако је Јелена! Тоо су висибабе. А где децо расту висибабе?“ Једно дете каже „у трави“, друго „у шуми“. „Браво, у шуми!“ каже васпитачица. Дечак Иван каже „Кад сам ја био у шуми са мамом и татом видео сам веверицу.“ Васпитачица наставља: „А знате ли децо, кад цветају висибабе?“ Иван се окрену ка Немањи и показује му колика је била веверица. „Иване, седи мирно и слушај шта причамо.“ Деца ћуте. Јован вуче Милену за косу. Милена, плачљивим гласом: „Васпитачице, Јован ме чупа“. Васпитачица каже: “Јоване, додји и седи овде код мене. Па је л знамо које је сада годишње доба?“ Милица: „Пролеће“. „Тако је Милице, видите како Милица све зна.“ Васпитачица објашњава деци: „Висибаба је весник пролећа. Она нам најављује…“

За то време Матеја се окренуо ка Луки и Немањи и нешто причају. Васпитачица их опомиње. „А сад ћемо да певамо једну лепу песму. Прво ја, па онда сви за мном.“ Почиње да пева „Висибаба мала…“

После више пута  поновљене кратке песме, васпитачица каже:“Лепо смо певали, ајде сад да нацртамо висибабу. Вратите се за столове а ја ћу вам поделити боје и папире.“ „Јее“, узвикује неколико деце. Док на два стола ставља дрвене бојице, а на два фломастере, васпитачица пита: „Шта смо рекли, какве је боје висибаба?“. Већина деце у глас одговара „БЕЕле“. Немања покушава да промени сто и седне за сто са фломастерима,  али му деца за столом не дају. Милица каже “Васпитачице, Немања је безобразан“. Васпитачица се окреће и каже: „Немања, седи на место!“